Смањење тежине је важна тежња у дизајну и производњи авиона, која војним авионима може дати боље перформансе лета и побољшати економичност горива авиона цивилног ваздухопловства. Али ако је дебљина плочастих компоненти на авиону сувише танка, суочиће се са проблемима недовољне снаге и крутости. У поређењу са додавањем носећих рамова, додавањем лаганих и чврстих сендвич материјала између два слоја панела може се значајно побољшати носивост без значајног повећања тежине.

Између унутрашње и спољашње површине коже од епоксидне смоле ојачане стакленим влакнима (пластика ојачана стакленим влакнима) напуњен је слој језгра од светлог дрвета или пенасте пластике. Лако дрво је такође било један од најранијих сендвич материјала који се користио у авионима, попут чувене дрвене летелице током Другог светског рата – Бритисх Москуито Бомбер, која је била направљена од шперплоче са два слоја брезовог дрвета у сендвичу између једног слоја светлог дрвета.

У савременој ваздухопловној индустрији, основни материјали који се користе укључују структуру саћа и пластику од пене. Наизглед слабо саће може да издржи дробљење тешких камиона јер стабилна структура саћа попут решетке спречава деформацију извијања, што је слично принципу да кутије од валовитог картона имају јаку тлачну чврстоћу.

Алуминијум је метал који се најчешће користи у авионима, тако да је природно користити конструкцију која се састоји од панела од алуминијумске легуре и алуминијумских сендвич панела у облику саћа.